Početkom decembra svake godine naše Društvo organizujue memorijalni uspon na Bjelašnicu u znak sećanja na jednu od najvećih planinarskih tragedija koja se desila na našim prostorima.
“Jedanaest mladića, uglavnom iz Zemuna, korak po korak, butina upaljenih od napornog uspona, probija se kroz sneg planine Bjelašnice u Bosni i Hercegovini.
Do vrha im nije ostalo mnogo, tek par stotina metara, ali sve jači vetar diže snežnu prašinu i toliko snažno duva da se međusobno ne čuju i ne vide.
Temperatura je oko 20 stepeni ispod nule.
Sneg ih udara po licu i očima, zbog čega svaki korak iziskuje veliki napor.
„Od siline vetra se nije moglo disati, nije se mogao videti prst pred okom, a sitne ledene pahulje zabadale su se u lice i oči kao milion igala”, opisaće decenijama kasnije Branko Matić, jedan od preživelih, u pismu u koje je BBC na srpskom imao uvid.
Tog 2. decembra 1962. živote je na planini ostavilo sedam od 11 mladića, što je do danas ostala najveća planinarska tragedija na ovim prostorima – najstariji je imao tek 20 godina.
Poginuli su Anđelko-Sabo Pešić (15), Aleksandar Krnješevac (16), Nikola Kožuh (17) i Slobodan Vuinac (18) iz Zemuna, Zoran Ivanišin (20) iz Beograda i dvojica mladića koji su im se pridružili u Sarajevu – braća Zoran (16) i Siniša Tvorić (18).”
Ostatak teksta možete pročitati u originalnom tekstu na ovom linku.
